U prodaji CD Vlade Divljana & Ljetnog kino – Live@Tvornica kulture
Iako je svima bila želja objaviti ovo izdanje ranije, spletom okolnosti ono izlazi nedugo nakon što smo se oprostili od najvećeg gentlemena rock’n’rolla – Vlade Divljana. Aquarius Records je s Vladom, Maxom Juričićem i Ljetnim kinom intenzivno surađivao posljednjih par godina, točnije od 2013. godine kada su objavili EP “4 godišnja doba” i kada su prvi put nastupiti u kultnom zagrebačkom prostoru – Tvornici kulture.
Pred gotovo godinu dana, 5. travnja 2014. Tvornica kulture ponovo ih je ugostila i tom prilikom snimljen je ovaj koncertni album. Možemo reći da je veseo, poletan i pun pozitivne energije, baš kao i ljudi koji su ga stvarali.Za jedan dublji prikaz pjesama s ovog albuma, koji zapravo postaje i presjek glazbe Vlade Divljana, zamojen je za pomoć kolega iz Srbije – Petar Janjatović, koji je Vladu poznavao puno bolje od nas. Tekst prenosimo u cijelosti…
Dragi prijatelj iz Beograda
Romantični buntovnik
Ovog marta hrvatski The Rolling Stone je objavio intervju sa njim. I njegova slika je na naslovnoj strani. Taj magazin je anketirao nas tridesetak novinara sa ex Yu prostora pa smo za izdanje „100 najboljih albuma 1955-2015 – Diskografija svih država Ex YU“ (koje tek treba da se pojavi) pravili ličnu listu. Album Idola „Odbrana i poslednji dani“ ponovo je u vrhu. Posle ovih godina. Posle svega. Jako volim tu ploču još od 1982. godine. I sad sam je stavio na prvo mesto.
Zime 1978. godine sam ga upoznao na Gitarijadi u Zaječaru. Izveštavao sam kao saradnik emisije „Veče uz radio“, a grupa Zvuk ulice se takmičila. Sve se tada odvijalo u Domu JNA i oni su odskakali i od tog ambijenta i od ostalih grupa. Bilo je to vreme kada su se muzički još tražili. Veoma brzo, par godina kasnije su se našli i postali Idoli, naš omiljeni beogradski bend.
Leta 1986. godine sam u Dubrovniku na Babinom kuku imao mali štand i za turiste pravio imena od posrebrene žice. Bio sam u kampu, u šatoru koji je moj tata ko zna kada kupio od nekih Čeha. Jednog dana sam ga sreo na Stradunu i kad sam mu rekao šta radim i gde sam samo je komandovao: „Pakuj se i dođi kod mene“. Tog proleća država je njegovoj porodici vratila prastaru kuću koju su dedi oduzeli posle rata. U njoj je bio sa pijanistom Sašom Šandorovim sa kojim je upravo pripremao album „Tajni život A. P. Šandorova“. Tih letnjih meseci kroz kuću je prošao ceo Beograd i pola Zagreba. U radnjici u „Lazaretima“ smo kupovali jeftinu uvoznu votku, u bašti brali ljute papričice pa stavljali u flaše i pravili percovku. To je Šandorova naučio njegov profesor u Moskvi. Nije krhko znanje! Jedne noći sam se vraćao sa Straduna, njih dvojica su sedeli u dvorištu, gledali u more i kulu Revelin, a sa kasetofona su svečano grmeli ruski ženski horovi. Kao iz sovjetskih filmova pedesetih godina. Bilo mi je to jako čudno za nekoga sa rock pedigreom. Onda sam seo sa njima, popio par percovki, gledao u more i odlepio. I te ženske horove smo posle stalno slušali i ježili se. I danas se raznežim kada čujem njegovu „Rusiju“. Na albumu „Sve laži sveta“ je na ruskom otpevao „Rodina“. Na koncertima sa Ljetnim kinom su izvodili „Podmoskovskije vječeri“. Bez obzira na zajebanciju sa pesmom „Maljčiki“, on je imao neku dirljivu ljubav prema Rusiji. Pa još tada smo se složili da ne volimo Sovjete, a volimo Ruse. Nedavno je rekao: „Kada slušam svoje pesme svuda ima ta neka ruska harmonija. To je posledica partizanskih pesama koje su u stvari ruske. Mi smo Sloveni i to negde očigledno osećamo.“
Ima smisla što je slovenački novinar sad kad je pisao o njemu stavio naslov „Prefinjen glas romantične melanholije“.
Zime 1996. godine, kada je nakratko došao iz Australije, otišli smo na neku rock tribinu u Bečej. Tada se upoznao sa grupom Eva Braun koja je odrasla na njegovim pesmama. Posle tribine, Eva Braun je svirala a on im se spontano pridružio u par pesama Idola. I to je bilo nezaboravno. Još početkom devedesetih, kada je otišao, nekako sam se pomirio sa tim da ga više nikada neću videti na koncertu. Ali te večeri je bilo jasno da je magija sve vreme bila tu. Onda se na Giletov nagovor reaktivirao, pokrenuli su Old Stars Band, koji je kasnije preimenovan u Nevladina organizacija (tipičan njegov humor, mada je ovom drugom imenu kumovao Dragan Kremer). Snimili su predivan, topao, mada zapostavljen disk „Sve laži sveta“. Pre par godina je počeo da svira sa zagrebačkim gitaristom Maksom Juričićem (još jednim nosiocem spomenice iz 1981. godine) i njegovim Ljetno kino bendom. Ponovo su snimili neke stare pesme u neodoljivim aranžmanima. Ali i novu, nežnu „Samo jednu ljubav imam“. Pre par dana u Hrvatskoj je objavljen disk „Live@Tvornica kulture“ na kome je snimak koncerta koji su on i Ljetno kino odsvirali prošlog aprila u Zagrebu. Na njemu je i pesmica „Purger koji kaže bre“. Iz zezanja su je smislili tog dana, pred koncert. I to je on. Uklapao se na svakom kontinentu, a uvek je bio potpuno svoj. Smiren, ležeran, šarmantan. Maneken za vino kako mi je jednom samoironično rekao. U ovo vreme vulgarnog samoreklamiranja kada je svaka budala za sebe rekla da je umetnik, pisac, autor, deo kreativnog tima (moš’ misliti) on se jednostavno opisao: romantični buntovnik. Sad kad pišu o njemu kažu da je bio skroman. Ma ne, bio je ostvaren, zadovoljan i okružen ljudima koje iskreno voli. I koji ga obožavaju. Zagrebački novinar Zoran Tučkar je sad lepo napisao: „Ako bi nekom ko je odrastao nakon raspada Jugoslavije trebalo pojašnjavati kako se ponaša ili kako izgleda dragi prijatelj iz Beograda, samo bi pokazali Divljana“.
Mislim da je on Darko Kraljić beogradskog pop rock zvuka. Ovih dana ga je neko vrlo pronicljivo uporedio sa Rej Dejvisom iz grupe Kinks. Naš mladi prijatelj i organizator njegovih koncerata Login Kočiški iz Skoplja je napisao „I ne beše dobar, beše najdobar!“.
Beše naš Vlada Divljan.