Bračni je par slavio šezdesetu godišnjicu braka. Hodali su još u školi, onda su se vjenčali i kad su oboje otišli u penziju, vratili su se u kraj u kom su odrasli. I sad su se nježno držali za ruke i tako prošetali do škole u koju su nekad zajedno išli. Vrata su bila otključana pa su tiho ušli, našli svoju bivšu učionicu pa čak i staru klupu u kojoj su skupa sjedili i gdje je Martin nožićem urezao srce i natpis “Zlata, volim te”.
Na putu kući, iz blindiranog kamiona ispala je velika vreća s novcem i pala im ravno pred noge. Oni u kamionu nisu ništa primijetili, kamion je odjurio dalje, a Martin i Zlata, potpuno zbunjeni, odnijeli su torbu kući.
Otvorili su ju i izbrojali novac. Bilo je nešto više od dva miliona kuna. “To treba vratiti!”, reče Martin.
“Mi smo to našli. Ko nađe – njegovo”, odvrati Zlata, zaveže vreću i odnese ju na tavan. Sutradan su im na vrata pokucala dva policajca koji se češljali kvart u potrazi za informacijama o nestaloj vreći s novcem…
“Dobar dan. Oprostite, da li je netko od vas možda vidio vreću koja je jučer ispala iz blindiranog kamiona?”
Zlata reče: “Ne, mi nismo vidjeli ništa”.
“Laže, sakrila je vreću na tavan”, reče Martin…
“Ne slušajte ga, otkako je u penziji, postao je potpuno senilan”, objasni Zlata.
Ipak su počeli ispitivati Martina. Jedan policajac uzme u ruku blok i pisaljku i reče:
“Hajde nam lijepo ispričajte cijelu pruču otpočetka i polako!”
I reče Martin: “Kad smo se Zlata i ja jučer vraćali iz škole…”
Policajci su se samo pogledali, jedan podigne obrve i reče:
“Ajmo mi odavde…”
Nitko ne vjeruje starim ljudima… svi misle da su senilni…
