Prolazi sve
U redakciju je pristigao tekst koji sa sjetom govori o prolaznosti vremena , o tome kako nema više dragih nam ljudi te o tome kako se sve mjenja. Tekst prenosimo u cijelosti.
Malo nas je ostalo
Ponekad odem tako do grada sam, želim ga vidjeti, popričati s njim baš onak ko sa starim frendom.
Želim ga pitati zakaj se tak promenil, ali čini mi se da ni on ne zna nego samo sliježe ramenima i gleda tupo u daljinu.
Sednem si tak na Cvjetni i pogledom, mirisom i srcem tražim onaj moj Zagreb, onaj Zagreb koji je imal dušu, taj svoj prepoznatljivi fakinski štih.
Pogledom tražim Brankeca kako drži svoje političke govore, Giovannija u nekom svom pilotskom snu, Đukicu i njegovu gitaru.
Tražim zapravo one koji su činili moj Zagreb.
Nema više ni Cice pravog zagrebačkog dečka i njegovog plavog devet, znal bi ga videt i njega i Mlinku i Štefa, na nekoj kavi ili gemištu u gradu.
Kad smo kod gemišta i to bu uskoro nestalo, jer sve manje ima onih kaj piju gemište i škropece.
Zdignem se i odem do Čarlija, nema gospona Mirka i njegove supruge, a nažalost ni sina.
A kaj je bil Čarli? Čarli je bil Zagreb, nisi moral čitat novine da bi znal kaj je novoga.
I tak opet sednem i čekam Plota da se pojavi iza ugla i veli ‘Kaj je mali, kaj glumiš, odi delat nekaj!
Sedim i nekak mi je teško u duši jer nema više mog Zagreba, nema više onih ljudi koji su znali kaj je Zagreb.
Nema više frtalj i tri frtalja, škarnicl i mojne ljatmu.
Neke strane reči zuje i zvone mojim ulicama, ne vidim više ni klinca da potrči i potera golube.
Ne znam, mladima je verujem dobro, ali meni fali onaj moj Zagreb, koji se više vratiti neće.
Tu i tamo neki klinac, pokuša skupit taj zagrebački izričaj, taj kaj, tu šatru, pokušavajući shvatit kaj smo bili.
A bili smo fakat, kužiš i kaj je, bili smo zvijezde što noću sjaje.
Malo nas je ostalo, malo tih zanesenjaka i ako ne bumo mladima pričali, Zagreb će i dalje poput pogrbljenog starca tupo i sjetno gledati u daljinu.